Ponovo ti


Stranac u noci


Bivsi dragi

 

 

 

 

 


Tacka pucanja

 Svakodnevni problemi, trzavice, dileme, razmisljanja , kuda ici levo  ili desno.

Kap po kap, i polako pocinje da se preliva...

Dolazi do usijanja.

I onda...

Tocak mora da se okrece .

Nikad neces biti dole zauvek, kao ni sto neces biti gore predugo.

Sve ide u  krug.

Moj tocak upravo krece svoj krug.

Prema gore. 

I to zvuci ovako

 

 


Voz za ..

 

 

              Ponedeljak…Beograd .

Kisa pada..mada je ja i ne primecujem.

Stojim na sred zeleznicke stanice, i to bas na kisi.

Osecam kako se sa svakom kapi kise tanka bela kosulja

lepi za moje telo, mokro... od kise, od straha, od iscekivanja,

od zelje...za prvim susretom.

Pokusavam da cujem najavu kada voz stize na peron.

Mislim da sam cekala vecnost .Voz sa njegov grad stize..

Moje uzbudjenje raste..Napokon se blizi trenutak kada cu ga videti.

Toliko sam cekala , a sada sam samo na  par sati od susreta.

Ulazim u voz, u kupeu jedan mladi par iz Danske.

Pocinjemo pricu kuda idu..i da bas u njegov grad su krenuli.

Milion pitanja o gradu.. a ja im objasnjavam.

Boze pa ja niti sam iz tog grada, niti znam sta.

Znam samo da je On tamo.

Pricam im, ali sam daleko negde..

vec stojim ispred njega..njegove oci ..

Nikako da stignem ..put se oduzio, ma kao vecnost je postao.

Gledam kroz  prozor..oci mi se polako zatvaraju..

Borim se da ostanem budna..

Da li spavam ili sam jos budna?

Sve sto vidim su njegove oci..hipnotisu me..

Ulazim u auto. Cutke odlazimo van grada.

Ne znam ni gde, a i ne zanima me.

Ma nisam u stanju ni da mislim. Sve sto mi treba je

da se sklonim od svih ovih ljudi..da nadjemo neki miran kutak.

.Samo on ..i samo ja.

Ulazimo u stan. Vec se tresem od straha..ili zelje..ne..

ni sama ne znam vise.

Toliko sam cekala  taj trenutak, a sada bih najradije pobegla.

Ah , da nestanem , pobegnem.

Da li sam zatvorila vrata? Jesam valjda..

Njegove ruke su vec bile na meni. Moje oko njegovog vrata.

Stisak dug.

Taj pogled nikada necu zaboraviti.I poljubac..onaj od kog zastaje dah,

a srce tutnji..traje i traje

Tela..jedno uz drugo Vise ne postoji ni daljina, ni soba, ni nasa odeca.

Dva tela..jedno..

Mislim da sam mogla da cujem svoje srce..svoje disanje..

a mislim da je i on cuo..

Gospodjice gospodjice..probudite se, stigli smo..

Uh, pa kad pre? Pitam se naglas.

Koji je ovo grad?..gledam kroz prozor..

Njegov ili moj?

Izlazim iz voza sa osmehom na licu.

Bela kosuljica zguzvana…kosa rascupana.

Ali meni vise nista nije bilo bitno..

Vidim samo dva oka plava ispred sebe..

Kisa je stala

 

 


MAlo smeha

 

 

 


Napisacu ti pesmu


Znas li ?

 


Ako nekada

                                                     . 


Tako malo

 

 

Dani su mi bili svi isti.Prolazili su suvise sporo ,

kao vecnost. Svakim danom sam sve vise osecala

 njegov odlazak.Sve se redje javljao, sve je krace

pisao ... jednostavno, nestajo je, kao u magli kad gledas

odlazak neciji. I onda ga vise nema.

Ostala je prazna soba I hladan krevet.

Polovina jastuka bez njega.Svake noci bih odlazila u krevet

na svoju polovinu. Njegova bi bila namestena kao da ce

svakog trena doci.Ali njega nije bilo.

Ni poruke, ni glasa..samo miris na jastuku je ostao.

Neke reci, nekada davno napisane iscitavam.

Pitam se ko ih je pisao. Pisao ili prepisivao?

Upijala sam tada svaku rec, svaku prazninu izmedju dva

slova..sada su redovi bez reci..belina je ostala.

PonekaDa stigne koja rec, dve..eto cisto radi reda.

Ali ne ostavljaju vise takav trag, kao nekada . Mozda samo

Ponekada.

Magla ispred mene.

Prolece gde je? Sunce gde je da me ugreje?

U cosku blinka crveno!Poruka?

Da, cije su to reci ? Pitam se po ko zna koji put.

Nisu bile ispisane reci kako ja imam predivne plave oci, I ne

kako sam ja lepa njemu,..ne..

Pisalo je mnogo manje, a mnogo vise.U par redova svega je

stalo. Odakle si ti dosao , pitam se.

Ko te je poslao da mi vratis osmeh na lice.NAvikla sam na

svoje suze, one su uvek tu.

Zaboravila sam da se smejem, a sad sam uspela u trenu.

Toplo je.

Nekada je potrebno jako malo, ali zaista jako malo da nas

ucini srecnim, I zadovoljnijim.

Budim se uz dobro jutro..reci ces, pa sta tu ima veliko?

Upitaj se da li tebi svako jutro neko kaze dobro jutro,

ili laku noc uvece.

Dva tri reda da znas da nisi sam…

A tako je malo potrebno!

 

 

 


Tebi

Satima sam lezala na podu I razmisljala..o nicemu. Gledala sam

u plafon I pokusavala da nadjem odgovore, na nepostavljena pitanja. Uzimam papir I olovku, sedam za sto, I pocinjem pisati.. Tebi.

Ova drvena olovka kojom ti pisem, nek’ mi je jedini svedok da je njena  uloga da ti prenese sve sto moje srce kaze.

Neka ta ista olovka isprica o mraku I tisini koja me je okruzivala dok sam ovo pisala. Nek ti kaze da ni ovaj papir beli ne vidim,oslepela sam, nestaje lagani zivota u meni.

Glas ti zaboravljam.Ovaj je papir vec mokar od suza.

Ne zelim da me vidis uplakanu, ali bas sad,dok ovo Ti pisem, suze jedna drugu sustizu.Jedna uz drugu, za ruke se drze.Bas kao nekada, Ti I ja.Dok smo setali mojim gradom kao dvoje tinejdzera. Na mom se licu ocrtavao osmeh, bez reci..bez pogleda.

To mi je bilo sve sto imam,taj osecaj, sve si bio Ti.Svaka misao, svaki razlog, bio si Ti.Tonem u tamu, izlazim iz nje, zbog Tebe.

Svaka je suza izgovarala tvoje ime, drugoj je pricala o nama.

One teku, stizu jedna drugu, odlaze, ja nestajem.

Ne docekah opet da te vidim.

Rece mi neko, ne umire se na samrti, nego onda kada covek izgubi motiv I onosto ga cini srecnim u zivotu..

Lutam sama u ovom gradu bez tebe.Umorna od svega, umorna sam od svih.

Nocima ti cujem glas, ne mogu zaspati.

Ako zaspim , mozda ih nikad vise ne otvorim.

Knjigu napisah od neodsanjanih snova, izgubljenih zelja..i na kraju opet se radja neka nada,

Mozda Jednom, Mozda Nekada…

Pisem ti ovo sad..pustam suze da idu..po ko zna koji put

I opet kazem..Mozda..

Laku Noc

 

 


Tako sam sama


Srecan rodjendan zlato moje

Pre tacno 10 godina 2. Novembra 2001 jos jedna beba je zaplakala u porodilistu .Posle 30 sati koji su trajli kao vecnost, na svet je dosao NEmanja. Nije bio toliko veliki, citavih 3100g, majusno bice koje je promenilo moj svet.

Primetimo da godine lete, tek kada uvidimo da nasa deca rastu brze nego sto smo mislili.

 Vise nisu male bebe...

Rodjendan za rodjendanom se nizu..svecica sve vise..

 

 Prvi prijatelji, prve ljubavi, prvi zagrljaji...

Pozeleo je da ima sestru..dobio je..i sad mu je ona sve na svetu..

(JEste da ispadne iz  kreveta zbog  nje, ali je voli i pored toga) 

Njegova Mica (kad je dobra)

A kad nije...tu su imena raznolika (bolje da ne nabrajam :D )

 

 Godine lete, intereesovanja se menjaju..fudbal i utakmice..neke devojcice

Ali ona ce uvek biti tu..njegova Milena

 

 

I deca se menjaju..rastu kao iz vode..

Danas je vec deseti rodjendan...uskoro jedanesti...koja godina  jos i eto ga fakultet...vreme prolazi neverovatno brzo.

Zelim im svu srecu ovog sveta...

Voli vas vasa Mama 

 


Tvoji dodiri


Svuda oko mene je..

Ide ka meni brzim koracima. ..

Nemam gde pobeci. Tu je.

Ispred mene je, sad je iza..sad vec u meni..svuda je.

Opet..

Ne ne vidim ga.

Osecam ga.Gde god se okrenem tu je..

Izbeci ga ne mogu .Mislim da prolazi kroz mene.

Pronalazi lako put do mojih usta.

Osecam ga u svakom uzdahu..

Ledim se..uzima me celu..ledi svaki deo mene..

Osecam ga po celom telu, misli mi oduzima.

Koliko to ruku ima ..svuda su oko mene..

Odecu mi skida lagano.

Odnosi deo po deo .

Opirem se.. sve je jaci I jaci..

Otimam se..

Pokusavam obema rukama da zadrzim nesto na sebi.

Ispred mene je, nemam gde pobeci.

Njegova sam.

Uzeo me je pod svoje I nosi me.

Neocekivan..kao I uvek.

 

Duvao je neverovatno hladan vetar za ovo doba godine.

 

 


1 2 3  Sledeći»